Када сам био клинац, нисам имао никакве конзоле. Увек сам био онај клинац који је морао да оде до кућа својих пријатеља како би је поправио. Па кад Тхе Легенд оф Зелда: Оцарина оф Тиме изашао '98, сећам се да сам био веома незадовољан што старија сестра моје најбоље пријатељице поседује Н64 и добила је игру као божићни поклон.
Наравно, у типичном 'То је игра моје сестре, а ви ћете је сломити', завршио сам као "ручни пријатељ" ... што баш и звучи. Док је мој пријатељ играо и спасавао свет, заглавио сам јој читање приручника.
Како је лепо.
Још се сећам шокираних и изненађених гасова које смо емитовали док смо открили тај (спојлер!) Шеик био Зелда.
Раније ове године, одлучио сам да осветим себе и прођем Оцарина оф Тиме И ја. Одједном ме је преплавила носталгија - музика и сценске сцене које сам гледао док је клинац долазио поплављен, остављајући ме жустро у мојој столици док је Нави позвао Линк то "пробудити!'
Након што сам се упознао са контролама, кренуо сам на пут као Линк са Нави са моје стране и моје инструкције да спасим свет од тог чудног Деку дрвета. Мој дечко и цимерка су ме гледали како играм са неким интересовањем, и сви смо певали уз Саријину песму док сам трчао око Лост Воодса.
Као одрасла особа, ова игра је још увијек била врло занимљива (иако је то можда зато што сам то први пут играо с обзиром на статус мануалног пријатеља). Тренутно седим на мом месту за спашавање одмах након што Зелда оде са Импом и није успела да пређе ту тачку због стварног посла за одрасле (и моје вечне потраге за панталонама у ТЕРА-и), али планирам да победим игра у будућности која није превише удаљена и прелазак на следећу рату у серији.
Међутим, само желим да нагласим колико волим аспект слагања ове игре. То је далеко најдраже у смислу да су загонетке забавне без фрустрације или немогуће. Савјети су корисни а да нису очигледни, а прича се испреплиће са циљевима без да постане монотона. Све у свему, ова игра је једна од које ћу вјероватно увијек уживати. Поготово када могу да свирам у ХД квалитету на новијим верзијама.