Застрашујући врисак раздерао је зрак. Окренуо сам се, тражећи извор вриштања које се циједи ухо. На лијевој страни стајао је зид од стијене висок као што је могло видјети око. Шума монструозних стабала и превеликог цвећа са моје десне стране. Пре мене, девилсаур. Моја кожа се растргала. Коса ми је израсла из скривеног растегнутог скровишта док сам се претворила у страшног медведа. Трчао сам између ногу створења. Иза убијеног грабежљивца, распорио сам му ноге. То је глава, испружена и широка вилица која вришти око свог тела. Ударио сам шапу у око чудовишта. Она се намучила у боли ... боли која би била више од дебилита. Наставио сам да копам своје канџе у ноге. Стајао сам на задњим ногама да бих испоручио још разорнији мул. Једним брзим покретом, он се окренуо и залупио вилицом око мог торза. Зуби су ми пробијали кожасто месо и осетио сам како ми крв клизи низ стомак и пада испод земље. У једном коначном очајничком чину, преобразио сам се у свој првобитни облик. Надао сам се да ћу проћи кроз његове зубе, али нажалост, мој труд је био испуњен не успехом, већ смрћу. Мој дух је напустио моје тијело. Отворио сам очи. Свет је постао сив. Лебдимо деликатно пред мојим очима, анђео. Пришао сам чудесном бићу. "Не плаши се младог Таурена јер још није твоје време. Водићу твој дух назад у твоје тело." Боја је јурила преко мене и ја сам се вратио у свет. Осјећао сам се слабо, али моје тијело је било у савршеном стању. Прошло је десет минута прије него се моја снага вратила у потпуности. Отворила сам паковање и посегнула за свитком. Поново сам прочитао поруку. "Где је у овој божјој остављеној џунгли тај проклети Маршалов уточиште ?!" Глас ми је одјекнуо кроз главу, шапат ентитета чије је име давно заборављено. "То је у северном планинском ланцу."