Пре четири недеље сам био убеђен да купим игру Цивилизатион В. Од тада сам играо око стотину сати. То вам може изгледати као пуно или вам се може чинити да је врло мало овисно о вашим искуствима са играњем, али прошло је доста времена од када сам играо игру која је била страствена. Када је мој отац питао да ли треба да покуша, одговорио сам, "само ако не желиш живот", јер три сата дневно у мојој садашњој животној ситуацији је много за штедњу. Имам посао, часове, романтичну везу, породицу, пријатеље и друге различите обавезе да манипулишем, као и своју посвећеност својој намјери да постигнем своја свакодневна достигнућа у Гуилд Варс 2. Време које сам провео играјући Цив је био велика ствар. Била је то велика представа моје страсти за игру.
Дошло је вријеме у којем бих звао четири сата играња на дан јадно. Смејао бих се себи јер сам мислио да је то много. Када сам била болесна и умрла од срчаног удара, играње игара дванаест сати било је потпуно нормално. Ако вам икада затреба доказ да игре нису симулатори убиства, него да су о херојском оснаживању онда моја прича о маратону Гуилд Варс дан за даном је суштински примјер. Тада нисам играо Гуилд Варс само зато што сам мислио да је забавно или сам се осећао обавезним да пратим садржај, али зато што ми је заиста био потребан. Када су доктори заглавили ивс у обе руке, плакала сам не зато што је болело, већ зато што нисам могла да играм своју игру. Када ме је мој главни кардиолог питао шта је потребно да ме убеди да останем у болници, рекао сам: "боља интернет веза". Стварно ми је била потребна та игра да бих се осећала довољно снажно да бих наставила са својим јадним постојањем.
Сада, играње дванаест сати чини ми вртоглавицу. Сада моја четири сата Цив-а изгледа као отпад јер не постоји празнина која испуњава мој живот. Још увијек је лијепо осјећати се епским сат времена, али ми то не треба јер у свом свакодневном постојању добивам довољно позитивних повратних информација о томе што радим, да постигнем стање достигнућа без пријављивања било гдје. Надам се да игре никада нећу требати онолико колико сам имао 2009. године. Надам се, ако икада опет будем требао такве игре, бит ће сјајних игара које чекају мој повратак.